О gpanjkov

gpanjkov@gmail.com 065/005-550

Недјеља Православља

На самом почетку Часнога поста, у њену прву недељу, наша Света Црква Православна обележава успомену на једну од њених великих победа, или како рече један Божји угодник, не само на једну победу и једног победиоца, него на дугу бројаницу од победа и читаву восјку победилаца.

Благословене и свете душе одредише овај дан да нас подсећа на многобројне победе наше вере, да нас подсете да не заборавимо, да нас охрабре да не клонемо, да нас загреју да се не охладимо, и да нам отворе вид духовни да не заслепимо и у слепилу се не предамо непријатељу.

Недеља Православља је победа Цркве као целине и Црква је тај победилац који се спомиње и прославља. Овога дана победе Цркве, сваке године се присећамо, да би се загрејали надом и јасно видели Онога Који се невидљиво за Цркву своју бори и толиким је победама овенчава. Стога, наша Света Црква првенствено слави Бога који је помогао да се сачува православна вера кроз многе векове, кроз велике борбе против разних и многобројних насилника и моћника овога света, као и против свих унутрашњих непријатеља. Црква је кроз векове увек била „војинствујућа“, стално се борила и бранила се, подносећи велике жртве и проливање невине крви, а и трпећи неописиве муке. У време многих и честих робовања, православље је трпело од спољних непријатеља, а у време мира и слободе – од унутрашњих. Нестајали су и пропадали многи њени непријатељи, али Црква није никад изгубила битку. Падале су многе главе хришћанских мученика, али Црква није остала никада обезглављена.

Главна победа цркве, које се сећамо у Недељу Православља, јесте победа над иконоборцима, тј. за очување светих икона у Цркви. Борба за очување икона у Цркви трајала је скоро два века. Као унутрашњи непријатељи Православља, иконоборци су велику штету наносили Цркви, а најопаснији међу њима били су они који су у својим рукама држали светску или црквену власт. Многи од њих су били цареви или кнежеви, многи опет дворски евнуси, опаки сплеткароши и саветници царева. Њихове редове појачавали су многи свештеници и монаси, кривоумни епископи и наметнути патријарси. Својим световним високоумљем и окамењеношћу срца, проглашавали су иконе идолима, а поштовање икона прогласили идолопоклонством. У беснилу душе своје, избацивали су иконе из цркава, бацали их у море, ломили их и спаљивали. То су чинили и са моштима светитеља и апостола. Нису се устезали да избацују из Цркве и ломе чак и сам Крст Христов, главно и победно знамење хришћанско. Од храма су правили пусту зборницу голих и окречених зидова. Од свих уметничких предмета и украса у храму, који су символички представљали величанствену драму нашег искупљења, нису ништа остављали – до креча и људског гласа. И Црква је представљала празну гробницу, у којој се бедна душа људска осећала осамљена и беспомоћна, борећи се да се сама, без ичије помоћи, уздигне из прашине земаљске до бескрајне висине Божијег престола на небесима, тј. до врха Царства Вечности.

Против оваквог безумног пустошења и осиромашења храмова хришћанских, устали су сви велики и надајнути духовници у пространом царству византијском, а касније и у другим царствима хришћанским. Уз њих је стајао и сав благоверни народ, који је срцем осећао да су иконе изванредно помоћно средство молитвеним душама, као степенице уз које се душе дижу небесима и низ које силази помоћ, утеха и благослов од Бога на све који их поштују и пред њима се моле. Као и увек до тада, и од тада, Православље је доживело тријумф над иконоборцима, у Недељу Православља, 11. марта 843. године. То је време Патријарха Светог Методија Исповедника и побожне царице Теодоре. Тада долази до пуне пројаве свег богословско-црквеног значаја и смисла догматских одлука Седмог Васељенског Сабора у Никеји о светим иконама, одржаног 787. године.

Ова коначна победа Православне Цркве над иконоборачком јереси имала је великог утицаја на наставак црквеног живота у многим смеровима. Синодикон (саборски проглас) ову победу Православља назива светлим и радосним даном обновљења. Одбрана икона по Синодикону представља право пролеће за Православну Цркву и прави процват свих благодатних дарова Духа Светога. Догмат о иконопоштовању доживљен је као потврда и реафирмација целокупне хришћанске вере, а посебно хришћанске истине о Оваплоћењу Бога и обожењу човека. Ове благотворне последице православног успеха показале су се у црквеном животу Православног Истока у развоју: теологије, богослужења, духовног живота, мисије Цркве и у развоју црквене уметности.

Наиме, одмах после победе Православља, развила се богата теологија икона коју је започео Свети Јован Дамаскин, а наставили су је Свети Никифор Цариградски, Свети Теодор Студит и Свети Фотије Велики. Дошло је и до наглог развоја православне иконографије свуда у Византији и широм Православног Истока. Велики је био и развој црквеног култа боголсужења, а посебно црквеног литургичког песништва. Појављују се многи монаси као надахнути црквени химнографи, литургијски „творци икона“ и других црквених песама. Такви су били браћа Теодор и Теофан Начертани, Јосиф Химнограф и Теодор Студит. Баш у то време долази и до коначног оформљења Октоиха и употпуњења бројних последовања великих и малих празника у минејском и пасхалном циклусу богослужења.

Развијена је велика мисионарска делатност Цркве у православној Византији. Највеће ширење Јеванђеља и Православља било је у време Патријарха Фотија и његових ученика Ћирила и Методија, који су проповедали међу Хазарима и Скитима на Истоку и међу Словенима на Балкану, и у западним странама. Било је то заиста време стварног препорода целокупног црквеног, духовног и културног живота у свим областима и димензијама, и то не само у византијском царству, него и код византијских суседа којима је православна Византија зрачила и служила као пример и подстицај. У ово време се опажа и развој и препород духовног живота Цркве на Истоку, посебно у манастирима у Византији и на просторима који су били под њеним утицајем. Из познате Фотијеве школе, расадника духовног и културног живота, изашао је велики број значајних ученика, као што су: Николај Мистик, Арета Кесаријски, цар Лав Мудри, Симеон Метафраст, и други. Из Студијског манастира зрачи од тада и надаље аутентични духовни живот, а цвета и монашка Политија на Светој Гори Атонској, чији ће се утицај проширити и на Србију, Бугарску и Русију. То је време појаве и првих руских светитеља и подвижника, време настанка и цветања манастира: Риле, Студенице, Хиландара, Кијевско-Печерске Лавре, и других центара међу Православним Словенима.

Коначном победом Цркве над овом јереси, васпостављени су у Саборно-Католичанској Цркви Христовој мир и јединство. Измирена је Црква унутар својих редова и Епархија и измирен је хришћански Исток и Запад. Све Православне Патријаршије и Епископије нашле су и обновиле своју сагласност у вери, у светом предању апостола и отаца Цркве.

Победа Православља означава и велики венац победа којим се кити сва Васељенска Црква кроз вековну борбу за веру праву и слободу златну. Православље је ушло у историју српског народа као велика светлост, која је синула на свим плановима народног живота. Пре примања Православља, врло мало знамо о својој историји, а од тада јављамо се на позорници историје као један озбиљан народ. Појавом, касније, Светога Саве, постајемо и држава и Црква. Из мрака неслога и подељености завађених српских племена, синула је организована држава. Из таме примитивизма, неписмености и незнања, синула је као муња сјајна култура, писменост, уметнст, којој се и данас диве многи народи. Из неорганизованих црквених група појавила се слободна, организована и аутокефална Српска Православна Црква. Православље је прожимало све облике народног живота – у обичајима, понашањима, моралу, браку и породици, у васпитању и образовању, у друштву и држави. Оно је напајало народну душу Јеванђељским поимањем патриотизма и љубави према Отаџбини.

Православље је у Недељу Православља доживело велику победу. Временом и у времену живимо Православљем и стално побеђујемо. Јер, каже се веома лепо у Светоме Писму: „Све што је од Бога рођено, побеђује свет; ово је победа која побеђује свет, вера наша“ (1. Јн. 5, 4).

Амин.

Извор: saborna-crkva.com

Прослава Светог Саве у Модричи

Свечано и величанствено како то и доликује највећем српском просветитељу и учитељу, прослављен је равноапостол Свети Сава у Модричи. Несвакидашњи призор и ове године у модричкој дворани спортова, гдје је одржана светосавска припредба и освећен и преломљен славски колач у присуству око 3000 људи. Након интонирања Светосавске химне, протонамјесник Никола Горановић обавио је обред освећења славског колача. Ученици ОШ „Сутјеска“ из Модриче, као домаћини за ову годину извели су приредбу у част Светог Саве.

Опширнији извјештај

Традиционално, двадесетшести пут, Српски културни центар Модрича и Културно-умјетничко друштво Модрича у сарадњи са Српском православном црквом и парохијама модричком, одржали су Академију у част Светог Саве. Након интонирања химни „Боже правде“ и „Ускликнимо с љубављу“, освећења и ломљења славског колача које је обавио протонамјесник Недељко Горановић, светосавску бесједу одржао је настојатељ манастира Пресвете Тројице у Подновљу, јеромонах Максим Илић. Чланови музичког друштва „Исидор Бајић“ из Модриче и рецитаторске секције, представили су се публици. Као и сваки пут, Плава сала СКЦ Модрича била је премала да прими све који су дошли. На самом крају, начелник општине Господин Младен Крекић, поздравио је све присутне, пожелио да се традиција не прекида, честитао Крсну Славу и уручио одликовања учесницима Светосавског ликовног и литерарног конкурса. Да све протекне у радости празника, побринули су се чланови КУД-а Модрича.

Опширнији извјештај на линку.

По одслуженим Светим литургијама уз пригодне рецитације и подјеле пакетића у свим модричким храмовима, Светосавска омладиснка заједница Модрича, прославила је своју Крсну Славу. Координатор СОЗ-а Модрича јереј Горан Пањков у присуству свештенства модричких парохија и чланова СОЗ-а, обавио је освећење и ломљење славског колача након чега је услиједио славски ручак у просторијама Светосавско-парохиског дома у Модричи.

Опширнији извјештај на линку.

Јереј Горан Пањков

Дочек Православне Нове године 2018. у Модричи код цркве у Вишњику

modriča, crkva

crkva višnjik modriča        foto: Vedran Blagojević Modriča

Општина Модрича и парохије модричке обавјештавају вјерни народ Модриче и шире, да ће у порти храма Покрова Пресвете Богородице у Модричи-Вишњику, бити организован дочек Православне Нове године 2018.

Тим поводом, позивамо све православце да се у што већем броју окупимо испред храма у Вишњику, и уз игру, пјесму и молитву дочекамо ново Љето Господње.

Од 20:30 часова ће нам се представити Културно умјетничка друштва с наше општине. Након тога ће наступити Музичко друштво „Исидор Бајић“ из Модриче и аматерске музичке групе из нашег града.

У поноћ велељепан ватромет, након којег ће бити служен молебан за наступајуће ново Љето Господње.

Будите и Ви дио нас и подржите ово Богоугодно дјело.

Свештенство модричких парохија

Најава догађаја: Епископ Фотије у Модричи

Обавјештавамо наше парохијане, да ће у недјељу 19. новембра 2017. године, новоизабрани Епископ зворничко-тузлански Господин ФОТИЈЕ, први пут посјетити град Модричу и модрички храм Успења Пресвете Богородице, гдје ће служити Свету архијерејску Литургију са почетком у 09:00 часова.

Позивамо све наше парохијане и шире, који су у могућности, да узму учешће на овом молитвеном скупу.

УПРАВА ХРАМА

Свети Апостоли Петар и Павле – Петровдан

Данас празнујемо највећа два јунака у роду људском. Два највећа јунака који су се борили и хрвали и победили – кога? Смрт. Кога још? Грех. Кога још? Ђавола, пакао. Да, ми славимо данас та два највећа јунака Апостола, Петра и Павла. Јер Господ Христос није дошао у овај свет за неку ситну ствар. Постао је човек да би решио главне проблеме наше, главна питања живота нашег, бића нашег: ко је човек, шта је човек? Дошавши у овај свет, Он је дошао у тамницу лешина. Сви су били смртни, сви људи под грехом, сви људи под страстима, сви људи под влашћу ђавола. И Он је једини и први победио смрт Васкрсењем Својим, победио грех узевши на Себе грехе наше, и ослободивши нас од грехова наших. И победио ђаволе, све ђаволе од који су увек, и грех, и страст, и свака смрт. И ту силу која побеђује смрт, силу која побеђује грех, силу која побеђује ђавола – Господ је дао својим Ученицима, Својим Апостолима. Дао Дванаесторици Апостола када их је послао у свет овај и рекао им: „Ево, дајем вам власт над сваком силом вражијом. Болести исцељујте, губаве чистите, мртве васкрсавајте“ (Мт. 10,8). И тај страшни и велики и одговорни посао Свети Апостоли су примили на себе.

Ко су они? Рибари, Галилејски сељаци, који су се разбегли кад је Господ био распет на Крсту. Плашљивци, кукавице; Петар се трипут одрекао пред слушкињом Господа Христа. Али шта је се то десило и Петра учинило неустрашивим, да је он устао и почео се борити са несретним Нероном, са Римским царевима, са римским велможама, са Јеврејским главарима свештеничким и народом. Ко му је дао ту силу? Господ Христос, Васкрсли Господ Христос. Пославши Духа Светог на Своје Свете Ученике, и исто то и Апостолу Павлу. Апостол Петар, колико је јачи од смрти? Сећате се, васкрсао је Тавиту речима, као и Господ Христос што је васкрсавао мртве. Његова сенка је исцељивала од сваке болести, јер се вели у Делима Апостолским да је народ са свих страна хрлио да макар сенка осени болеснике и оздрављала би га сенка Петрова. Замислите ту силу, то јунаштво. Сенка побеђује смрт, сенка побеђује болест, сенка побеђује ђавола! Ко је такву власт икада дао људима? И сетите се Апостола Петра када улази у храм после Васкрсења Господа Христа. Пред храмом богаљ који проси, и од њега, и од Цркве, и Јована Богослова, и од других људи. Апостол Павле вели: „Злата и сребра нема у мене, оно што имам дајем ти: У име Исуса Назарећанина устани и ходи: И устаде богаљ и стаде трчати и хвалити Бога“ (Д. Ап. 3,6-8). Каква је то сила, одкуда та сила? Од кад је Господ Христос дошао у овај свет, дао је ту силу људима, еда би победили све што је смртно и осигурали себи Живот Вечни.

Када су људи слушали проповед Господа Христа, почели се чудити: како то Он, и Учитељ из Назарета, од људи тражи да се одрекну својих, да Њега више воле него родитеље, него децу, него пријатеље, него ли имање. То је нама несхватљиво. Шта нам ти у замену за то дајеш? И Господ вели: „Који хоће да буде савршен“ , ко хоће у истини да буде човек, „нек се одрече себе, нека пође за мном; и узме крст свој и пође за мном. А Петар збуњен тим речима пита Га: Господе, шта ће бити са нама? Ето, ми смо оставили све и за Тобом идемо. А Спаситељ му одговори: Заиста ти кажем, и заиста вам кажем свима: свако који остави или оца, или матер, или децу, или браћу, или сестру или земљу своју, или ма шта, кога има Мене ради, добиће Живот Вечни“ (Мт. 19,27-29). Добиће Живот Вечни! Ето, ради тога је Господ дошао у овај свет: да да Живот Вечни људима. Да Бог тамницу смрти, и ово острво смрти земљу, претвори у острво Васкрсења. То је намена Господа Христа коју је Он донео на овај свет; то је оно што је Он једини донео на свет и нико други, и зато је Он Истинити Бог и Живот Вечни.

Сећате се Апостола Павла. Петар је био прост човек, рибар Галилејски. Али Савле, Павле, најученији младић свога доба, пред којима је стајала сјајна каријера. Могао је достићи све положаје и добити сву власт. И тај Савле, тај гонитељ Исуса из Назарета, доживео је бескрајно чудо. Сав бес, сав са замахом, сав у великим страстима, он гони хришћане! Прво, јер сматра да су то неки јеретици, да су то простаци, глупаци, а да је на њима сав Закон Мојсијев, и да њих треба сатрти. И почео је да гони и убија све што је хришћанско. Али му се на путу зато јави Господ Васкрсли и рече му: „Савле, Савле, зашто ме гониш?“ Савле одједампут ослепи, паде с коња и слеп заповеди својим друговима, који су ишли са њим, коњаницима који су ишли с њиме да гоне хришћане, и онако слепог одведу у Дамаск. Три дана је био слеп. И видевши једном Апостола Ананију, који је био у Дамаску, коме Господ заповеда да исцели Павла и обрати га вери у Господа Христа. Ананије се зачуди и рече: Господе , та он је дошао да прогони , непрекидно да прогони нас хришћане. Спаситељ рече: Он ће бити велики светилник и велики страдалник за Име Моје. И заиста, Ананије крсти Апостола Павла, благослови га и он прогледа.

Од тада Апостол Павле, као што вели сам у својим Посланицима, ништа друго није знао осим Господа Христа, и то Распетог и Васкрслог. Јер је осетио да је сав пут између смрти и бесмртности пређен, да је Господ Христос тај који даје човеку силе и моћи да побеђује сваку смрт, сваки грех, сваког ђавола. И од тада он неустрашиво проповеда целоме свету Васкрслог Господа Христа. Не боји се цара, не боји се царских намесника, не боји се никаквих земаљских власти. Њему је главно једно, он вели, пише хришћанима: „Да достигнемо у васкрсење мртвих“ – то је мој циљ. „Све друго је трице“ (Фил. 3,8), вели Свети Апостол Павле. Све друго што не води у Васкрсење, све друго што не даје Живот Вечни човеку, шта је него смрт, него грех, него ђаво, које отима човеку оно што је највеће и најсретније и најбогатије?

И заиста, Свети Апостоли људи као и ми, исте природе као и ми, али силом Христовом, ето, освојили су свет. Пала је Римска империја пред њима иако су их цареви гонили, сва сила њихова земаљска. Они су јединствени победиоци рода људског, који за победу нису унотребљавали насиље, ни оружја, ни мачеве, него су ишли кроз овај свет као јагањци међу вукове. И десило се највеће историјско чудо у роду људском: јагањци победили вукове…

Беседа изговорена 1974. године у Манастиру Ћелије

 

Текст преузет из књиге:
Преподобни Јустин Ћелијски,
ПРАЗНИЧНЕ БЕСЕДЕ,

Београд, 1998.